Srbija ulazi u novu fazu u razvoju obnovljive energije, sa velikim investicijama u solarne i vetro-elektrane, kao i u sisteme za skladištenje energije i modernizaciju mrežne infrastrukture, zamenjujući projekte manjeg obima.

U prethodnim godinama razvoj sektora bio je usporen zbog administrativnih barijera, regulatorne neizvesnosti i dominacije državne kompanije Elektroprivreda Srbije (EPS) na energetskom tržištu. Situacija se sada menja pod uticajem više faktora istovremeno – evropske politike dekarbonizacije, rastućeg pritiska na srpske izvoznike zbog evropskih propisa o ugljeniku i povećane potražnje za električnom energijom iz industrije i digitalne infrastrukture.

Prema portalu Parametar, najuočljiviji znak promene je brzo rastući portfelj velikih projekata u sektorima proizvodnje energije iz vetra i solarne energije. Veterna energija ostaje najrazvijeniji segment, sa završenim i tekućim projektima koji uključuju vetarnu elektranu Čibuk 1, lokaciju u Kostolcu i niz privatnih vetarnih elektrana na severu zemlje. Međutim, solarna energija bi mogla da zabeleži najbrži rast u narednim godinama, jer Srbija ima povoljne prirodne uslove za nju, iako je razvoj dugo bio spor.

Parametar veruje da su aukcije za podršku obnovljivim izvorima energije i poboljšanja pravila za dugoročne ugovore o otkupu električne energije značajno podstakli ovaj sektor. Međunarodni investitori trenutno procenjuju ili razvijaju projekte ukupnog kapaciteta od nekoliko gigavata, od kojih neki odmah uključuju izgradnju sistema za skladištenje energije u baterijama.

Puna transformacija energetskog sektora Srbije do 2040. godine mogla bi zahtevati više od 25–30 milijardi evra ulaganja. Ta sredstva su potrebna ne samo za puštanje u rad novih kapaciteta, već i za proširenje prenosnih mreža, izgradnju trafostanica, uvođenje digitalnih sistema za upravljanje mrežom i razvoj rešenja za skladištenje energije.

Kapacitet prenosa elektroenergetskih mreža već se navodi kao jedna od glavnih prepreka daljem rastu. Postojeća infrastruktura izgrađena je da služi velikim termoelektranama na ugalj, dok su novi solarni i vetroenergetski objekti raspoređeni po različitim regionima zemlje.

To izaziva kašnjenja u priključenju na mrežu i povećava rizik od preopterećenja, što može dugoročno ograničiti proizvodnju i smanjiti profitabilnost projekta.

Parametar smatra da uloga sistema za skladištenje energije u baterijama, koja brzo raste, zaslužuje posebnu pažnju.

Kako udeo solarne i vetrogeneracije raste, sistemi za skladištenje postaju suštinski element elektroenergetskog sistema, omogućavajući izravnavanje fluktuacija u proizvodnji, održavanje mrežne frekvencije i zadovoljavanje vršne potražnje. U tom kontekstu, baterijska rešenja mogla bi se vremenom razviti u nezavisni strateški fokus energetskog sektora Srbije.

U širem kontekstu, publikacija povezuje energetsku tranziciju sa rastućom ulogom Srbije u evropskom lancu snabdevanja kritičnim sirovinama. Ovo se prvenstveno odnosi na bakar i litijum, za koje će potražnja porasti kako se budu razvijali električni vozila, baterije i proizvodnja energije iz vetra i sunca.

Tako, Srbija postepeno prelazi sa opreznog pristupa razvoju obnovljive energije u fazu značajnijih kapitalnih ulaganja. Međutim, dalji rast sektora neće zavisiti samo od interesovanja investitora, već i od toga koliko brzo zemlja može da modernizuje svoju mrežu, proširi kapacitet skladištenja energije i uspostavi predvidive propise za nove projekte.