Srbija ostaje poslednji veliki proizvođač šećera na Zapadnom Balkanu, pošto je zadržala industrijsku bazu koja je uglavnom nestala u susednim zemljama. To je zaključak do kog su došli analitičari iz Parametara.

Tokom poslednje decenije, industrija šećera u regionu dramatično se smanjila. U Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji pogoni za preradu su zatvoreni ili značajno smanjeni na pozadini pada profitabilnosti nakon liberalizacije tržišta šećera EU, rastućih troškova energije i rada i povećane konkurencije velikih evropskih proizvođača.

Na ovoj osnovi, Srbija je zadržala postojeću prerađivačku infrastrukturu i praktično ostala jedina zemlja u regionu sa industrijskom proizvodnjom šećera.

Međutim, sektor je pod pritiskom. Poljoprivrednici prijavljuju smanjenje zasada šećerne repe jer se industrija preusmerava na profitabilnije useve, kao i nestabilnost globalnih cena i visok energetski intenzitet proizvodnje šećera. Kao rezultat toga, proizvodnja u poslednjim godinama opada, umesto da raste.

Istovremeno, Srbija održava vertikalnu vezu između gajenja šećerne repe i prerade, što pomaže u održavanju stabilnog lanca snabdevanja. Uloga zemlje u izvozu se takođe promenila: dok je Srbija ranije bila širi regionalni dobavljač šećera i aktivno trgovala sa tržištima EU, izvoz je sada postao selektivniji i osetljiviji na cene. Istovremeno, kolaps proizvodnje u susednim zemljama pojačao je značaj Srbije kao poslednjeg dobavljača za tržišta Zapadnog Balkana.

Značenje ovog sektora privrede prevazilazi konvencionalnu tržišnu logiku. U svetlu zavisnosti susednih zemalja od uvoza, Srbija u praksi deluje kao regionalni bufer-dobavljač, čineći industriju šećera značajnom sa stanovišta bezbednosti hrane na Balkanu.

Danas srpska industrija šećera manje liči na priču o rastu, a više na primer opstanka. Ali upravo taj opstanak daje ovom sektoru veću stratešku težinu u brzo menjajućoj regionalnoj ekonomiji.