Srbija pokreće nove mere za podršku dekarbonizaciji industrije, sa ciljem smanjenja ugljeničnog otiska ekonomije i pripreme kompanija za zahteve EU, uključujući Mehanizam za prilagođavanje ugljeničnoj granici (CBAM), izveštava Serbia Business.

Novi podsticaji su osmišljeni da pomognu preduzećima da ulažu u energetsku efikasnost, smanjenje emisija, modernizaciju proizvodnih procesa i prelazak na čistije izvore energije. Za Srbiju ovo postaje ne samo ekološki izazov, već i trgovinski i ekonomski, jer značajan deo industrijskog izvoza zemlje ide na tržište EU.

Energetski intenzivne industrije ostaju posebno osetljive na klimatske propise EU: metalurgija, proizvodnja aluminijuma, cement, đubriva, elektroenergetski sektor i drugi sektori koji spadaju u opseg CBAM-a.

Od 2026. godine mehanizam će ući u fazu pune primene, što znači da će ugljenični otisak proizvoda postati sve važniji za izvoz u EU.

Srbija je već počela da prilagođava svoj sistem evropskim zahtevima.

Od 1. januara 2026. godine u zemlji je uveden nacionalni porez na emisije CO2 u iznosu od 4 evra po toni. Kako navodi Delegacija EU u Srbiji, ova mera ima za cilj smanjenje zagađenja, poboljšanje energetske efikasnosti i stvaranje ravnopravnijih uslova za srpsku industriju na međunarodnim tržištima.

Za srpske izvoznike, dekarbonizacija postaje preduslov za pristup evropskom tržištu. Što su niže emisije u proizvodnji čelika, aluminijuma, cementa ili električne energije, to je niži potencijalni ugljenični otisak proizvoda pri isporuci u EU. Ovo je posebno važno za preduzeća koja posluju u lancima snabdevanja evropskih proizvođača.

Evropska politika se takođe kreće ka ubrzanju industrijske dekarbonizacije. U februaru 2025. godine Evropska komisija je predstavila Paket za čistu industriju, koji ima za cilj da dekarbonizaciju pretvori u pokretač industrijskog rasta, smanji troškove energije i podrži konkurentnost evropskih kompanija.

Energetska mešavina Srbije ostaje jedan od glavnih izazova. Ekonomija zemlje i dalje se oslanja na proizvodnju električne energije u termoelektranama na ugalj, što povećava ugljenični intenzitet proizvodnje i predstavlja rizik za kompanije koje posluju sa EU. Industrijska dekarbonizacija će stoga zavisiti ne samo od modernizacije fabrika, već i od razvoja obnovljive energije, energetske efikasnosti, mrežne infrastrukture i dugoročnih ugovora za čistu električnu energiju.

Novi podsticaji mogu biti posebno važni za mala i srednja preduzeća-dobavljače, kojima nedostaju resursi velikih industrijskih grupacija, ali su deo izvoznih lanca snabdevanja.

U srednjem roku, Srbija će morati da razvije sveobuhvatniji okvir klimatske politike: od poreza na emisije i investicione podrške do sistema za praćenje, izveštavanje i verifikaciju. Bez transparentnih podataka o emisijama, kompanijama će biti teško da evropskim kupcima dokažu stvarni ugljenični otisak svojih proizvoda.