Rastući troškovi zaduživanja postepeno povećavaju pritisak na finansiranje infrastrukture u Srbiji, iako ukupni javni dug zemlje ostaje umeren prema regionalnim standardima.

Kombinacija programa investicija velikih razmera, novih putnih i železničkih projekata i skupljeg novca na tržištu čini strukturu finansiranja sve osetljivijom na kamatne stope i raspored refinansiranja.

Prema Agenciji za upravljanje javnim dugom Srbije, preliminarni obim duga na dan 11. marta 2026. iznosio je 4,618 triliona dinara. Istovremeno, prema Ministarstvu finansija, budžet za 2026. godinu je izračunat sa deficitom od 3% BDP-a, a udeo javnog duga se predviđa na 44,5% BDP-a, što formalno održava nizhodnu trajektoriju dužnog opterećenja. U svojoj revidiranoj strategiji upravljanja javnim dugom za period 2026–2028. godina, vlada takođe očekuje postepeni pad odnosa ukupnog državnog duga sa 45,0% BDP-a u 2025. na 44,5% u 2026. godini, 44,3% u 2027. i 44,1% u 2028. godini.

Međutim, trošak novog finansiranja je već značajno viši nego tokom perioda jeftinog novca u prethodnim godinama.

U februaru je Srbija plasirala 15-godišnje evroobveznice u iznosu od 200 miliona evra sa prinosom do dospeća od 5,0% i kuponom od 5,1% godišnje, dok je na martovskoj aukciji petogodišnjih hartija od vrednosti nominovanih u dinarima prinos iznosio 4,55%. Za poređenje, strategija upravljanja dugom navodi da je utežnati prosečni kupon na državne obveznice u dinarima pao sa 13,68% krajem 2012. na 5,34% do kraja avgusta 2025. godine, ali u periodu 2022–2023. globalni skok kamatnih stopa već je delimično pogoršao uslove zaduživanja za Srbiju.

Na ovoj osnovi, infrastrukturni projekti i dalje zahtevaju novo zaduživanje. U januaru je Evropska investiciona banka odobrila kredit od 150 miliona evra za Srbiju za modernizaciju oko 540 km lokalnih i državnih puteva,

a strategija javnog duga za period 2026–2028. godine eksplicitno navodi da će veliki infrastrukturni projekti biti finansirani uglavnom kroz projektne zajmove sa intenzivnijom realizacijom nego u prethodnom periodu. To znači da će čak i uz stabilan odnos duga prema BDP-u, apsolutna potreba za finansiranjem ostati visoka.

Stoga ključni rizik za Srbiju sada nije toliko nivo duga sam po sebi, koliko troškovi servisiranja investicionog ciklusa. Iako Beograd drži svoj dug ispod 45% BDP-a i održava pristup domaćim i spoljnim tržištima kapitala, rastući troškovi novih izdanja i sve veće potrebe za finansiranjem projekata imaće sve primetniji uticaj na budžetsku fleksibilnost, posebno u kontekstu tekuće modernizacije transporta i energetike velikih razmera.