Srbija postepeno premešta biogorivo iz nišnog segmenta sektora obnovljive energije u sferu energetske bezbednosti, poljoprivredne ekonomije i industrijske dekarbonizacije.

U svetlu zavisnosti zemlje od uvoza gasa i nestabilnosti regionalnog tržišta električne energije, projekti biogasa počinju da se posmatraju ne samo kao ekološke investicije, već i kao sredstvo za jačanje otpornosti energetskog sistema.

Interesovanje za ovaj sektor raste u okviru diskusija o tome kako iskoristiti poljoprivredni otpad, đubrivo, ostatke stočarstva i nusproizvode prehrambene industrije kao domaći energetski resurs. Ovo je posebno važno za Srbiju, jer zemlja ostaje ranjiva na sezonske fluktuacije u hidroelektričnoj proizvodnji, zimske vrhunace potrošnje i zavisnost od spoljnih isporuka gasa.

Za razliku od solarne i vetro-energije, postrojenja za biogas mogu da rade stabilno i kontrolisano, obezbeđujući baznu proizvodnju i podržavajući elektroenergetski sistem u periodima niskog prinosa obnovljivih izvora energije. To čini biogas važnim dopunom solarnim i vetro-projektima, koji se brže razvijaju u Srbiji, ali zavise od vremenskih uslova.

Srbija ima snagu u svojoj poljoprivrednoj osnovi. Značajne količine sirovina za biogas proizvode se u Vojvodini i centralnim poljoprivrednim regionima zemlje.

Potencijalne sirovine uključuju kukuruznu silažu, stajnjak, ostatke iz prerade hrane i druge agroindustrijske nusproizvode. Upravo ova baza resursa stvara dugoročni potencijal za proširenje instaliranog kapaciteta postrojenja za biogas.

Evropska klimatska agenda mogla bi da pruži dodatni podsticaj ovom sektoru.

Srpski izvoznici sve se više suočavaju sa potrebom da smanje ugljenični otisak proizvoda koji se isporučuju EU, uključujući i u kontekstu CBAM-a. U tim okolnostima, biogas i biometan mogli bi postati ne samo izvor energije, već i faktor konkurentnosti za poljoprivredni sektor, prehrambenu industriju, hemijski sektor i druge industrije.

U Evropi paralelno raste interesovanje za biometan kao delimičnu zamenu za uvezeni prirodni gas. Za Srbiju, iako nije članica EU, ova oblast takođe postaje relevantna zbog integracije u regionalnu energetsku infrastrukturu i izgleda za dalje usklađivanje sa evropskim energetskim propisima.

Glavna ograničenja u razvoju biogasa i dalje su stanje distributivnih mreža, troškovi finansiranja i potreba za dugoročnim ugovorima o sirovinama. Mnogi poljoprivredni regioni još uvek nemaju dovoljno modernizovanu mrežnu infrastrukturu za priključivanje većih postrojenja. Pored toga, biogasne elektrane zahtevaju značajna početna ulaganja i predvidiv model prihoda.

Ipak, sektor ima prednost koja postaje sve važnija za banke i investitore: predvidljivost proizvodnje. Postrojenja za biogas mogu obezbediti stabilan profil proizvodnje, a njihovi nusproizvodi mogu se koristiti u poljoprivredi kao delimična zamena za đubriva.

Ako Srbija u narednim godinama stvori uslove za priključivanje biometana na gasnu infrastrukturu, biogas bi mogao postati deo šireg okvira energetske bezbednosti uz hidroenergiju, termoenergetsku proizvodnju, skladištenje energije i buduće projekte sa vodonikom. Za sada je tranzicija postepena, ali se njeno usmeravanje jasno vidi: poljoprivredni otpad u Srbiji počinje da se posmatra kao element energetske infrastrukture.