Srbija doživljava jednu od najznačajnijih promena na svom tržištu rada u poslednjim decenijama: u protekloj godini u zemlji je registrovano više od 100.000 stranih radnika nakon što su podneli zahtev za boravak i radnu dozvolu.

Rastući priliv radne snage iz inostranstva povezan je sa nedostatkom kadrova u građevinarstvu, transportu, ugostiteljstvu, industriji i infrastrukturnim projektima. Ovi sektori sve više zavise od stranih radnika, jer domaće tržište rada više ne zadovoljava potrebe ekonomije.

Prema rečima predstavnika Ministarstva rada, broj stranih radnika u Srbiji sada je otprilike deset puta veći nego pre deset godina. To odražava prelazak zemlje sa tradicionalnog modela izvoza radne snage na status regionalnog tržišta koje samo privlači radnike iz inostranstva.

Najveća potražnja za stranim radnom snagom potiče iz građevinarstva, logistike, ugostiteljstva, proizvodnje i infrastrukturnih projekata vezanih za tekući investicioni ciklus i pripreme Beograda za Ekspo 2027.

Istovremeno, srpske vlasti se usmeravaju ka formalizovanijoj politici migracije radne snage. Jedan od prvih koraka bili su pregovori sa Uzbekistanom o sporazumu o mobilnosti radne snage. Beograd smatra ovu zemlju jednim od svojih potencijalnih strateških partnera za privlačenje radnika.

Povećanje broja stranih radnika ukazuje na dublje demografske izazove sa kojima se suočavaju Srbija i region. Opadajuća stopa nataliteta, starenje stanovništva i kontinuirana emigracija u zemlje Zapadne Evrope izazivaju nedostatak radnika i u radnim profesijama i u određenim specijalizovanim sektorima.

Za poslodavce, strani radnici više nisu privremeno rešenje, već postaju strukturna potreba.

Istovremeno, brz rast migracije radnika stvara nove društvene i regulatorne izazove. Vlasti se suočavaju sa potrebom da ojačaju inspekciju rada, prate uslove života radnika, suzbijaju zloupotrebe agencija za zapošljavanje i podizvođača i sprečavaju nelegalno zapošljavanje.

Za investitore, povećana dostupnost stranih radnika može delimično ublažiti jedan od glavnih operativnih rizika Srbije – nedostatak radne snage. Proizvodne kompanije, logistički operateri i izvođači infrastrukturnih projekata sve više procenjuju dostupnost radne snage uz cene energije, poresku politiku i transportnu povezanost.

Međutim, dugoročna održivost takvog modela zavisiće od sposobnosti Srbije da kombinuje ekonomski rast sa efikasnom regulativom, zaštitom prava radnika, razvojem stručnog obrazovanja i integracijom stranaca.