Srbija se sve više pozicionira kao jedna od najperspektivnijih lokacija na jugoistoku Evrope za ulaganje u centre za podatke, zahvaljujući kombinaciji povoljne električne energije, razvijajuće digitalne infrastrukture i rastuće regionalne potražnje za obradom podataka.

Energija ostaje ključni faktor za ovaj sektor. Savremeni data centri zahtevaju stabilno i neprekidno snabdevanje električnom energijom, pri čemu zahtevi za jednu pojedinačnu lokaciju variraju od 30 do 100 MW u zavisnosti od njene veličine.

Postojeći kapacitet za proizvodnju električne energije i infrastruktura elektroenergetske mreže u Srbiji već pružaju osnovu za takve projekte, posebno imajući u vidu planirano puštanje u rad novih postrojenja na gas i obnovljive izvore energije.

Investicioni potencijal sektora takođe ostaje visok.

Izgradnja data centra od 30 MW obično zahteva kapitalna ulaganja od 200–250 miliona evra, dok objekat od 100 MW može koštati preko 500 miliona evra. Ova suma obuhvata ne samo same zgrade, već i sisteme za hlađenje, rezervno napajanje, napajanje električnom energijom i povezivanje.

Jedna od posebnih prednosti Srbije i dalje jeste njena relativno konkurentna cena električne energije i mogućnost dugoročnih ugovora o snabdevanju, što poslovni model čini privlačnijim za investitore. Istovremeno, nestabilnost regionalnih energetskih tržišta i uticaj cena ugljenika zahtevaće složenije strategije zaštite od rizika i nabavke energije.

Još jedan faktor je povezanost. Srbija je integrisana u regionalne optičke rute, a rastuća ulaganja u digitalnu infrastrukturu unapređuju njenu poziciju kao lokacije za skladištenje i obradu podataka. Zakašnjenja u prenosu podataka ka ključnim evropskim tržištima ostaju konkurentna, što povećava interesovanje i za primarne i za rezervne centre podataka.

Za srpsku ekonomiju, ovo znači pojavu novog kapitalointenzivnog sektora koji je u stanju da održi potražnju za građevinarstvom, inženjerskim uslugama, održavanjem i razvojem lokalnog tehnološkog ekosistema. Centri za obradu podataka mogli bi da postanu ključna ulaganja koja privlače dodatne digitalne i tehnološke projekte.

Međutim, realizacija ostaje primarni rizik.

Koncentracija velikih opterećenja mogla bi da stvori usko grlo u prenosnoj i distributivnoj infrastrukturi, što znači da će dalji razvoj sektora zavisiti od koordinacije između investitora, pružalaca usluga upravljanja elektroenergetskim sistemom (EMS) i energetskih kompanija. Ako se ovi uslovi ispune, centri za podatke mogli bi da postanu novi element diverzifikacije za srpsku ekonomiju pored industrije i energetike.