Kreditni ciklus u Srbiji sve više prati oporavak industrijske aktivnosti; međutim, raspodela finansijskih sredstava i dalje pokazuje izraženu sklonost ka podršci prometu, umesto ka proširenju proizvodne baze.

Industrijski promet u Srbiji porastao je za 8% na godišnjem nivou u februaru 2026. godine. Rast u prerađivačkom sektoru iznosio je 7,9%, dok je u rudarskom sektoru bio 7,4%. Formalno, ovo ukazuje na prilično stabilnu vezu između finansijskog sektora i realne ekonomije.

Međutim, detaljnija analiza pokazuje da glavni podsticaj i dalje dolazi iz inostranstva.

Obraćaj na spoljnim tržištima porastao je za 11,1%, dok je rast na domaćem tržištu iznosio svega 4,7%. To znači da značajan deo industrijske aktivnosti u zemlji zavisi od izvoza, ugovorne proizvodnje i integracije u međunarodne lance snabdevanja, umesto od produbljivanja domaće industrijske baze.

U tom kontekstu, banke uglavnom finansiraju obrtni kapital, trgovinsko finansiranje i tekuću likvidnost kompanija. Drugim rečima, kredit podržava proizvodnju i ispunjenje porudžbina, ali daleko od toga da se uvek pretvara u ulaganje u nove kapacitete, tehnologiju i rast produktivnosti. Upravo ovaj jaz između povećanog prometa i slabijeg strukturnog razvoja industrije može biti glavna prepreka trenutnom modelu rasta.

Slična situacija se uočava i u ključnim sektorima. Rast eksploatacije uglavnom je povezan sa spoljnom potražnjom i cenovnim uslovima na tržištima sirovina, dok je u prerađivačkoj industriji proširenje uglavnom pokrenuto montažom, preradom i srednjom proizvodnjom, a ne proizvodnjom proizvoda sa visokom dodatom vrednošću. Kao rezultat toga, kreditni sistem pomaže ekonomiji da održi zalet, ali još uvek nije postao potpuno razvijen instrument za njenu duboku modernizaciju.