Evropska unija se složila da dodatno pooštri režim uvoza čelika, potez koji bi mogao značajno da komplikuje izvoz srpskih čeličnih proizvoda na evropsko tržište i poveća pritisak na fabriku HBIS Serbia u Smederevu.

Novi sistem treba da zameni trenutne zaštitne mere EU za čelik, koje ističu 30. juna 2026. godine. Od 1. jula 2026. godine EU planira da smanji ukupni obim kvota za uvoz bez carine za oko 47% u odnosu na kvote iz 2024. godine – na 18,3 miliona tona godišnje.

Carina na uvoz koji prelazi kvotu biće povećana sa trenutnih 25% na 50%.

Brisel pojašnjava oštrije propise potrebom da se zaštiti evropska čelična industrija od globalne prenadproizvodnje i preusmeravanja jeftinog čelika na tržište EU. Prema Evropskom parlamentu, nove mere takođe podrazumevaju strožiju kontrolu porekla proizvoda i praćenje gde je čelik rastopljen i liven.

Za Srbiju, ključni rizik proizilazi iz činjenice da EU ostaje jedno od glavnih tržišta za njenu čeličanu industriju.

Prema procenama NIN-a, ako nova pravila stupe na snagu u sadašnjem obliku, godišnja kvota za pogon HBIS Serbia u Smederevu mogla bi biti smanjena sa oko 820.000 tona na 410.000 tona, a za sve isporuke koje prelaze ovaj obim predviđena je carina od 50 odsto.

Ovo predstavlja pretnju ne samo za prihode od izvoza, već i za iskorišćenost kapaciteta postrojenja. HBIS Serbia je najveći proizvođač čelika u zemlji i jedan od ključnih industrijskih izvoznika Srbije. Postrojenje u Smederevu ima projektovani kapacitet od oko 2,2 miliona tona gotovih proizvoda godišnje, a u 2024. godini, prema podacima Svetske asocijacije čelika, proizvodnja sirove čelike u Srbiji iznosila je oko 1,4 miliona tona.

Srbija je već pokušala da obezbedi poseban tretman za sebe. Beograd je to opravdao pozivajući se na status zemlje kao kandidata za EU, sporazum o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom i integraciju srpskih preduzeća u evropske lance snabdevanja.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ranije je izjavio da zemlja može da podnese smanjenje kvota, ali da kombinacija kvota i carina od 50 odsto predstavlja znatno ozbiljniji problem za Smederevo.

Opšte karakteristike srpske metalurške industrije pokazuju zašto je ova odluka EU osetljiva za ekonomiju.

Metalurška industrija Srbije oslanja se na nekoliko velikih industrijskih centara: čeličara HBIS u Smederevu, bakarno-metalurški klaster Zijin u Boru i mrežu preduzeća za preradu metala koja proizvode valjani čelik, cevi, metalne konstrukcije i komponente za građevinsku, inženjersku i automobilsku industriju.

Smederevo dominira sektorom gvozdene metalurgije, dok je nemetalna metalurgija u poslednjih nekoliko godina uglavnom povezana sa kineskim investicijama u Boru.

Prema procenama industrije, sektor proizvodnje gvožđa i čelika u Srbiji obuhvata oko 50 kompanija u različitim fazama vrednosnog lanca, ali je primarna proizvodnja čelika u suštini koncentrisana oko HBIS Serbia. To čini sektor ranjivim na spoljnotrgovinska ograničenja: ako se pogorša pristup tržištu EU, teško je brzo preusmeriti takve količine na druga tržišta zbog logistike, cenovne konkurencije i tehničkih zahteva kupaca.

Za Srbiju je problem dodatno pogoršan činjenicom da čelična industrija nije samo izvozni sektor, već i ključna komponenta industrijskog zapošljavanja, regionalnog razvoja i investicione politike. Postrojenje u Smederevu ima dugu istoriju, podržava hiljade radnih mesta i jedan je od simbola kineske industrijske prisutnosti u zemlji.

Nova pravila EU takođe se uklapaju u širi kontekst evropske industrijske politike. Brisel istovremeno pojačava trgovinsku odbranu, uvodi zahteve za ugljenični otisak putem CBAM-a i podstiče tranziciju čeličarske industrije ka niskougljeničnim tehnologijama. Za srpske proizvođače, to znači da će pristup tržištu EU zavisiti ne samo od cene i kvaliteta proizvoda, već i od porekla čelika, njegovog ugljeničnog otiska, transparentnosti lanca snabdevanja i sposobnosti da se prilagode novim evropskim standardima.